Kada je predsednik Rumunije Trajan Basesku nedavno posetio Kladovo, izjavio je da „pokušavamo da na jedan prijateljski način ubedimo naše prijatelje u Srbiji da rumunska manjina u vašoj zemlji mora da uživa sve privilegije koje imaju Srbi u Rumuniji.

   Tu pre svega mislim na očuvanje jezika, kulturu i slobodu veroispovesti. To stvara obavezu i za samu nacionalnu manjinu da budu lojalni građani države u kojoj žive“.

   Veoma iznenađuje odsustvo bilo kakve medijske reakcije na nedvosmisleno izraženo nezadovoljstvo predsednika Rumunije položajem Rumuna/Vlaha u istočnoj Srbiji. Svako koga zanimaju međunarodni odnosi naše zemlje zna da je o tome reč. Oni koji su čitali rezoluciju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 1. oktobra 2008, kao i izveštaj njenog specijalnog izvestioca Jirgena Hermana, znaju da ne samo u susednoj zemlji nego i u međunarodnim okvirima postoji nedvosmisleno negativan stav prema diskriminaciji Rumunske pravoslavne crkve u Srbiji. Ministarstvo vera registrovanje ove crkve uslovljava dobijanjem saglasnosti SPC, odbija da u skladu sa autonomnim odlukama RPC dozvoli funkcionisanje njene eparhije i protoprezviterijata, i samovoljno ograničava delovanje RPC na prostor Banata.

   Ako su za nedostatak pažnje javnosti odgovorni mediji, za odsustvo objektivnog i pouzdanog znanja o etničkoj i verskoj opredeljenosti stanovništva istočne Srbije odgovorni su organi uprave. Ovi podaci nisu mogli da budu prikupljeni popisom stanovništva, s obzirom na neobavezan karakter pitanja o pomenutim karakteristikama i na stepen razuđenosti primenjivane klasifikacije. Popis se i ne izvodi sa ciljem da bi se utvrdio broj vernika pojedinih crkava, poput Rumunske i Srpske pravoslavne crkve. A pouzdani podaci o ovome su prva pretpostavka za napredak u rešavanju problema.

   Nema razloga da Ministarstvo vera deo sredstava koje usmerava na finansiranje verskih zajednica i nevladinih organizacija ne usredsredi na izvođenje istraživanja koje bi pomoću ankete otklonilo nedoumice oko činjeničnog stanja. Po sebi se razume da bi Ministarstvo, s obzirom na to da se ne radi o javnim nabavkama nego o stručnoj ekspertizi, trebalo da za implementaciju ovog posla izabere one partnere s kojima ima najsličnija programska opredeljenja i u koje polaže najviše poverenja.

   Jedina obaveza prema građanima bila bi da metod i rezultati istraživanja budu u potpunosti dostupni javnosti.

18. avgust 2009.                                                                      Centar za razvoj civilnog društva,

                                          Vladimir Ilić,

                                         Izvršni direktor